мини|Оци Првог васељенског сабора

Никејско-цариградски симбол вере, или краће Симбол вере или Символ вере (, , или ), представља кратко и сажето исповедање хришћанске вере. Овај симбол је донет на Првом васељенском сабору у Никеји 325, где је написано 8 чланова, а допуњен на Другом васељенском сабору у Цариграду 381, где су додата још четири члана. Од тада је Символ вере састављен од 12 реченица и постао је камен темељац за разумевање верских учења и заједничког идентитета у ортодоксном хришћанству.

Данас се у Православној цркви чита на свакој литургији, приликом крштења и представља редован део молитвеног правила за сваког православног верника.

Осим Православних цркава васељенског типа, овај Символ вере у неизмењеном облику користи и Древноисточне (оријентално-православне) цркве али и Асирска црква Истока, која се назива Несторијанском црквом.

Католичка црква исповеда измењену варијанту овог Символа вере, што је био и разлог за каснији Велики црквени раскол између истока и запада.

Иако већина западних протестаната користе католичку измењену верзију са додатком, неке савремене англиканске, епископалне и лутеранске заједнице широм света у последње време изостављају овај додатак у циљу екуменског дијалога са Православном црквом.

Историја И пре Васељенских сабора, Цркве у сваком месту, а посебно у местима где су Цркву основали сами Апостоли, имале су свој кратак Символ вере, тако да су до данас познати Символи: Јерусалимске цркве, Кипарске, Кесаријске и други, који се нису битно разликовали међу собом јер су сви садржавали кратко исповедање вере у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа, у овлапоћење Сина Божијег, и у друге основне хришћанске доктрине. 

На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године састављен је јединствени Никејски символ вере и осуђена аријанска јерес, која је предходно узела маха. Арије учени теолог и свештеник из Александрије проповедао је да Исус Христос (Бог син) није исте суштине као Бог Отац, већ да је створен од Бога Оца, како би створио свет, те де није вечан. Зато је и утврђен јасни Никејски символ вере, који разбија ову тезу. Међутим победа православног учења није била потпуна. Аријево учење је преживело, те је наставило да се шири у оквиру ране цркве у виду одређеног полуаријантсва, али је долазило и до погрешних тумачења Никејског символа кроз пренаглашавање појма једносушан (грч:ὁμοούσιος, транск: хомоусиос). чиме се Христосова личност-ипостаса потпуна губила. Ово је приметно код Маркела Анкирског који је сматрао да након „нашег спасења Христос одлази поново Оцу где се сједињује са њиме“. Такође појавиле су се и одређене духоборачке јереси.

Оваква учења су оповргавали у годинама након Првог сабора Свети Атанасије Велики из Александрије и Свети Василије Велики предводник Кападокијских отаца. Кападокијски оци су управо и саставили допуну Никејског веровања коју су прочитали на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. и добили потврду њене исправности.

Како је наводио професор емеритус Богословског факултета и епископ Атансије Јефтић: „Ни Никејски ни овај (Цариградски) Сабор, нити иједан Сабор Васељенске Цркве Православне никада не саставља нову веру, него само правилно и тачно изражава /формулише и језички формира/ образац, — а то и значи Символ — црквеног правилног, православног веровања.“

Други васељенски сабор у Цариграду 381. године, ради побијања наведених јереси, морао је зато допунити Никејски символ кратким и јасним чланом пуне вере у Духа Светога. Уз овај 8. члан, Сабор је додао и остала још 4 члана вере, тј. веру у Цркву, у једно крштење, веру у васкрсење мртвих и у живот будућег века, чиме је Никејски символ сасвим допуњен, усавршен и завршен, тако да је тада могао служити читавој Цркви по свету као јединсгвени канон вере приликом крштавања и приликом заједничког исповедања вере на Светој Литургији. Управо због своје допуне на овом сабору у Цариграду 381. Символ вере се назива у цркви Никејско-цариградским символом вере.

Пуну афирмацију Никејско-цариградски символ вере је добио тек на Четвртом васељенском сабору у Халкидону 451. када је издат и Халкидонски Орос који га је додатно порвдио, а Римска црква прихватила овако дефинисано веровање, које се кратко у латинској служби назива Credo (Верујем). Карташёв А. В. Никео-Цареградский символ / Вселенские соборы. II Вселенский собор в Константинополе 381 г.Августин. «О Символе веры»Символ веры. Его происхождение и краткое содержание. / Ред. В. П. Ерохин. Промене и последице измена Никејско-цариградски Символ Вере је проширени и језички преформулисани Никејски Символ из 325. године. У постојећи Никејски Символ унете су нека додатна прецизирања:

У члану 2 додато је да је Син Божији рођен од Оца "пре свих векова." Овај додатак је против јеретика Маркела Анкирског. Испуштено је "из суштине Оца." У члану 3 додато је да се оваплотио "од Духа Светога и Марије Дјеве". У члану 4 додато је да је распет "у време Понтија Пилата", чиме се потврђује и наглашава историчност Христове личности. У члану 5 додато је да је васкрсао "по Писму". У члану 6 да се вазнео "и седи с десне стране Оца". У члану 7 постоји додатак, опет против Маркела Анкирског "и његовом Царству неће бити краја", пошто је Маркел погрешно учио и да ће будуће Царство Христово имати крај, када буде потпуно завршена Христова мисија.

Догматско дело Другог васељенског сабора је члан 8 који формулише веру Цркве у Бога Духа Светог, који је Господ, Животворни, Који исходи од Оца као што се Син рађа вечно од Оца, и Који је равночастан Оцу и Сину. Ово је директно уперено против духобораца (пневматомаха) који су учили да Дух Свети није Бог, већ створење. То је било у основи аријанско учење оних полуаријанаца који су прихватили Божанство Сина, али не и Божансто Духа Светога.

Овај символ вере остао је све до данас непромењен у Православној Цркви као непоколебиви образац предањске вере. У Римокатолицизму, нарушен је интегритет овог Символа једном интерполацијом или додатком у члану 8 који гласи "и Сина" (лат. filioque), што је један од главних узрока одвајања Римске цркве од васељенске Православне Цркве Христове, 1054. године. Овај догађај је у историји познат као Велики раскол.

Никејско-цариградски символ вере се чита на литургијским службама у православљу (у склопу Литургије верних пре Евхаристијског канона) и у католичанству са додатком филиокве (у склопу Литургије речи). Символ је укључен у Књигу заједничких молитава Енглеске цркве. Такође га као једини симбол вере који читају у литургији користе готово све Орјенталне православне цркве, укључујући и оне које не признају Халкидонски сабор, осим Јерменске апостолске цркве, где се и даље чита Никејски символ вере са неким додацима, а неким данима се чита само Никејско-цариградски символ.

Верзије изворног текста

Изворни текст са сабора Исповедање вере усвојено на Сабору у Цариграду је следеће:

Извор на коине грчкомПревод на српски 1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог 2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; 7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.11. Чекам васкрсење мртвих.12. И живот будућега века. Амин.

Савремени католички текст са додатком филиокве

Никејско-цариградско исповедање вере према западној цркви

Извор на латинскомПревод на српски 1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог 2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;4. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;5. И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;6. И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; 7. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.8. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца и Сина исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.9. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.10. Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.11. Чекам васкрсење мртвих.12. И живот будућега века. Амин. Једна од догматских основа раскола Васељенске хришћанске цркве на Западну католичку и Источну православну била је додатак Никејско-цареградском симболу вере такозваног филиокве додатка.

Види још Никејски симбол вере Васељенски сабор Нехалкидонско хришћанство

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Хришћанство Категорија:Православно богослужење