Божић је хришћански празник којим се прославља рођење Исуса. Углавном се прославља 25. децембра по грегоријанском календару, док код цркава које се придржавају старог јулијанског календара Божић се обележава 7. јануара.
И док модерни историчари сматрају да би година рођења Исуса Христа могла бити у опсегу од 7. до 2. године п. н. е, тачан датум његовог могућег рођења је непознат. Исусово рођење је поменуто у два од четири канонска јеванђеља. До средине 4. века, западне хришћанске цркве су прихватиле да се Божић обележава 25. децембра, а тај датум је касније усвојен на Истоку. – The Tertullian Project.
Датум Божића је можда одабран да одговара тачно девет месеци од датума за који су рани хришћани веровали да је Исус зачет, или са неким од древних политеистичких фестивала који су се дешавали око краткодневице.. Ch. XI. A sun connection is possible because Christians consider Jesus to be the "Sun of righteousness" prophesied in Malachi 4:2.Tighe, William J., "Calculating Christmas". 2009-10-31.
Етимологија мини|«Рођење Христово», грчка икона мини|Православна Божићна декорација, Јаслице - рођење Христово. У староенглеском језику, етимологија сеже до речи -{Gēola}- од које је добијена данашња енглеска реч -{Yule}-. Енглеска реч -{Christmas}- скраћеница је од синтагме -{Christ's mass}- („Христова миса“), а потиче од средњоенглеског -{Christemasse}- и староенглеског -{Crīstesmæsse}-. Други етимолози верују да је то посуђеница од египатске ложенице -{Khristos-Mas}- („Христово рођење“).
У осталим језицима се назив Божића везује уз речи које описују рођење - у шпанском (-{Navidad}-), португалском (-{Natal}-) и француском (-{Noël}-). У немачком -{Weihnachten}- значи „Света ноћ“.
Утицајем енглеског језика проширила се и скраћеница -{Xmas}-. У старим грчким скраћеницама Новог завета, грчко слово хи (-{Χ}-) прво је слово имена Христос (-{Χριστός}-). Од средине 16. века слично се латиничко слово -{H}- користило за скраћеницу речи Христос.
Датирање Католичка црква, као и неке помесне православне цркве (које користе нови календар) славе га 25. децембра. Међутим, цркве које користе Јулијански календар славе га 7. јануара, јер по истом то одговара 25. децембру. Божић је у многим државама света верски, али и државни празник.
Божић спада, заједно са Ускрсом и Духовима, међу три највећа хришћанска празника. Божићно славље траје више дана. Православни богослужбено оданије Празника врше 31. децембра/13. јануара. Код католика Божићно време траје од Божића па до празника Светих Трију Краљева.
Будући да у Новом завету не стоји када се тачно родио Исус, први хришћани нису славили Божић. У првом периоду историје хришћанске цркве, Божић и Богојављење су прослављани у исти дан, а празник је назван Епифанија. Божић је почео да се слави у Риму у 4. веку (у изворима доказана година 336.). До данас није јасно зашто се Божић слави баш 25. децембра. Преовлађујуће мишљење је да је Божић почео да се слави тог датума зато што се у тада још увек већински паганском Риму тог дана славило рођење бога Сунца, Сола Инвиктуса, па је Црква, желећи да потисне тај пагански празник, тада почела да слави рођење Исуса Христа који је Божанско Сунце са висине.
Историја Паганске свечаности Зимске светковине су се славиле у многим културама, углавном зато што је било мање пољопривредног рада током зиме. Из верског угла, Ускрс је био важнији у црквеном календару, а Божић је био мање важан. Неке од свечаности које су вероватно послужиле као својеврстан модел Божићу биле су римски празници -{Saturnalia}- и -{Dies Natalis Solis Invicti}- (славио 25. децембра), као и скандинавски празник -{Yule}-.
мини|Христ као -{Sol Invictus}-, Базилика светог Петра, Ватикан, 3. век
-{Saturnalia}- Најпознатије римске зимске светковине биле су Сатурналије, време опуштања, гозбе, весеља и одмора од формалних правила. Обичај је био да се дарују малени поклони (-{Saturnalia}- и -{Sigillaricia}-), најчешће лутке за децу и свеће за одрасле. Посао се одгађао, а славили су и робови. Пило се, коцкало и певало, а честа је била и јавна голотиња. Катул говори да су то били „најбољи дани“. Сатурналије су славиле бога Сатурна (пандан Хрону из грчке митологије) па су почињале 17. децембра, дужина светковина са временом се повећала до 24. децембра, а у царско време је скраћена на пет дана.
-{Dies Natalis Solis Invicti}- Следбеници Митре су 25. децембра, чији је култ био веома раширен у Римском царству, славили -{Dies Natalis Solis Invicti}- или „Рођендан непобедивог Сунца“. Назив -{Sol Invictus}- допуштао је слављење неколико божанстава повезаних са Сунцем. Цар Аурелијан прогласио је тај дан празником широм целог царства. Неки аутори сматрају да је хришћанска црква „напросто преотела митраизму главни празник Непобедивог Сунца и предала га Божићу, тј. свом младом Богу“.Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
Тај дан је сматран и даном зимског солстиција који су Римљани називали брума. То је био дан од којег се дужина обданице продужавала односно од када Сунце поново доказује своју непобедивост.
-{Yule}- мини|лево|Јулски колач обликован попут цепанице мини|Јулбок, Шведска
Пагански Скандинавци су одржавали зимске јулске светковине, од краја децембра до почетка јануара. Палиле су се јулске цепанице (пањ, бадњак) у част Тору, богу грмљавине, са веровањем да ће свака искра из ватре представљати новорођену свињу или теле у надолазећој години. Гозба би трајала док пањ не би изгорио, углавном дванаестак дана. Скандинавци још увек Божић називају Јулом (-{Jul}-, а у Енглеској је ријеч -{Yule}- синонимна за Божић. Познат је и јулски ован или коза, Јулбок, који је био симбол тих светковина у Скандинавији.
У Немачкој су постојали празници -{Mitwinternacht}- (ноћ у средини зиме) и -{Wintersonnenwende}- (зимски солстицијум), а такође и дванаест дивљих ноћи -{Rauhnächte}- у којима се славило, јело и пило.
Данас се уместо цепанице или пања често прави и истоимени колач, најчешће са чоколадним премазом боје дрвета.
Средњи век мини|Дон Лоренцо Монако: Клањање мудраца, средњовековна слика, 1420—1422.
У раном средњем веку, Божић је био засењен празником Света три краља, али се после ситуација променила. Четрдесет дана пре Божића називали су се „четрдесет дана светог Мартина", а почињали су 11. новембра. Данас то раздобље траје четири недеље и назива се дошашћем или адвентом. У Италији су бивше сатурналијске светковине преточене у адвентске. Око 12. века традиције су се помакле на дванаест божићних дана (26. децембар - 6. јануар) о којима и певају бројне песме, честе у енглеском говорном подручју.
Слављење Божића бивало је све раширеније, организовале су се гозбе, а често се на божићни дан јео вепар. Енглески краљ Ричард II био је домаћин божићне гозбе 1377. године на којој се појело 28 волова и 300 оваца. Постојало је и посебно божићно пиво.
Такође је постало популарно певање божићних песама. Изворно је то чинила група певача и плесача састављена од предводника и плесача који су били збор. И данас је често певање песама које чине честитари. Празнично расположење је било весело, често се пило и јело и славило.
На Нову годину су се у Енглеској размењивали поклони. Хришћани су од давнина дан Исусовог рођења сматрали и почетком нове године, а то је вредело у скоро читавој Европи. Осим чињенице да се Нова година често назива Млади Божић или Мали Божић, 1691. године Црква је прихватила 1. јануар као почетак нове године и сам празник Нове године.
Од реформације до данас Протестанти су осудили божићно славље. Енглески пуританци су 1647. забранили Божић у Енглеској, забрана је након једне деценије укинута, али су се свеједно многи противили његовом слављењу. Истовремено се у колонијализованој Америци проширило слављење Божића. У 19. веку Британци празник се оживљава, чему доприноси и тада објављена књига Божићна песма Чарлса Дикенса. Исто се чини и у Америци, где досељени Европљани шире континенталне божићне традиције, посебно немачке. Божић се потом шири и на остале делове света.
За разлику од наведених подручја, у континенталној Европи су традиције остале скоро нетакнуте, а са њима и слављење Божића.
Данас су све чешће критике (не само верских заједница) да је Божић потпуно комерцијализован, тако да се изгубио његов прави смисао. Многи више и не знају шта се заправо слави на Божић, него га повезују искључиво са јелком и поклонима. Божићна порука да је Бог постао човек да нас спаси и да се као дете родио у штали јер за њега није било места у свратишту као да је потиснута у други план иза потрошачке грознице.
Исусово рођење мини|Бронзино: Пастири и Исус Према Библији, Исус Христос је Син Божји, којег је родила Дјева Марија благодаћу Светог духа у граду Витлејему. После Благовести, Марија је била заручница сродника Јосифа. Цар Август заповедио је пописивање становништва па су Јосиф и Марија из Назарета кренули у Витлејем. Због гужви нису могли наћи место у свратиштима па су на крају завршили у пећини пастирској или штали, где се Исус родио.
Анђели су пастирима дојавили вест о Исусовом рођењу, па су први видели дете. После је звезда репатица довела мудраце света три краља до Исуса.
мини|лево|Три Мудраца са истока доносе дарове Богомладенцу Христу
Призор у бројним приказима и уметничким делима укључује свету породицу, мудраца ― Валтазара, Мелкиора и Гашпара који су Исусу донели поклоне ― злато, тамјан и смирну.
Приказ рођења Исуса по Лукином јеванђељу (1—2): „У оне дане изађе наредба цара Аугуста да се проведе попис свега света. Бејаше то први попис извршен за време Квиринијевог управљања Сиријом. Сви су ишли на попис, сваки у свој град. Тако и Јосиф, будући да је био из дома и лозе Давидове, узиђе из Галилеје, из града Назарета, у Јудеју ― у град Давидов, који се зове Ветлајем ― да се подвргне попису заједно са својом заручницом Маријом која бијаше трудна. И док су били онде, навршило јој се време да роди. И породи сина свога, прворођенца, пови га и положи у јасле јер за њих није било места у свратишту.“
Традиција Дошашће мини|Адвентски венац У католицизму припрема за Божић почињала је дошашћем, у доста крајева почетак приправе био је празник Свете Катарине 25. новембра. У неким крајевима се празник светог Андрије апостола (задњи понедељак у новембру) узима за први дан дошашћа. У то време се одлазило на ранојутарње мисе зорнице, постило се и духовно припремало за велики празник. У новије време се проширио обичај израде адвентског венца са четири свеће, а на сваку би се адвентску недељу палила једна свећа.
Света Луција У католицизму славили су се и празници Светог Николе и Свете Луције. Њихове ликове су приказивали младићи или девојке који су обилазили домове даривајући децу најчешће воћем - смоквама, бадемима, јабукама, орасима, а често су знали и да плаше несташну децу. После су ту улогу преузели свети Никола и његов помоћник Крампус, при чему је Никола доносио дарове доброј деци, а Крампус би плашио злочесте. На Свету Луцију сејала се божићна пшеница, као симбол плодности, новог живота и његове обнове. Самим својим изгледом давала је зеленило и наду усред зиме и снега, а служила је и као благослов летине, истовремено украшавајући домове. Исти обичај постоји у Италији и Португалији, али није толико раширен. Пшеница се садила на Свету Луцију и расла би до Божића кад би се уредила. Што је пшеница гушћа и зеленија, то ће бити боља летина наредне године. После божићних празника пшеница се давала птицама да се тај свети део Божића не би бацио. Постоји предање да временске прилике од Свете Луције до Божића показују какво ће време бити следеће године (12 дана представља 12 месеци).
Бадњак