Слободан Принцип Сељо (Хаџићи, код Сарајева, 25. мај 1914 — Крушево, код Фоче, 25. април 1942) био је револуционар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потицао је из револуционарне породице Принцип, а млађи брат његовог оца био је Гаврило Принцип, припадник „Младе Босне” и атентатор на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, јуна 1914. у Сарајеву.
Као ученик гимназије у Сарајеву прикључио се омладинском револуционарном покрету, а доласком на студије технике у Београд активно се укључио у револуционарни студентски покрет. Због истакнуте активности међу студентима, као и учешћа у студентским акцијама и демонстрацијама 1937. је примљен у чланство илегалне КПЈ.
Био је активан у Удружењу босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић”, а од 1937. до 1939. и његов председник. Ово удружење развило је живу политичку активност међу студентима, а деловало је и међу омладином и студентима у Босни и Херцеговини. За време школских распуста политички је деловао у родном крају, међу радничком и сеоском омладином. Био је један од најистакнутијих студената-комуниста на Београдском универзитету, због чега је био хапшен и прогањан од полиције.
Учествовао је у Априлском рату 1941, а након окупације Југославије изабран је за члана војног руководства КПЈ за Босну и Херцеговину, са задатком да ради на организовању устанка. Јула 1941. именован је за члана Обласног штаба за сарајевску област, као и за члана Главног штаба НОП одреда Босне и Херцеговине. Учествовао је у организовању устанка на Романији и стварању Романијског партизанског одреда. Почетком фебруара 1942. именован је за команданта Оперативног штаба НОП и ДВ за источну Босну. Половином априла 1942. разболео се од тифуса и крајем истог месеца умро у централној партизанској болници у околини Фоче.
За народног хероја проглашен је 6. септембра 1942, међу првих 12 партизанских бораца. Сахрањен је у Гробници народних хероја у спомен-парку Враца, на Требевићу, код Сарајева.
Биографија Породица Рођен је 25. маја 1914. године у месту Хаџићи, код Сарајева. Његови родитељи Јово и Ана, поред њега имали су још четворо деце — ћерке Славојку, Вукицу и Бранку и сина Гаврила. Слободанов старији брат Гаврило добио је име по стрицу Гаврилу Принципу, који је био млађи брат њиховог оца Јове Принципа, док је Слободан име добио на предлог стрица, који је неколико недеља пред његово рођење боравио у Хаџићима, у посети брату и његовој породици. Према сведочењу старије сестре Вукице, Гаврило је снаји Ани предложио да уколико роди сина, да му да име Слободан, јер ће ускоро сванути слобода. Слободана су у породици звали „Боба”, а касније је од својих другова добио надимак „Сељо”, јер је у предизборној кампањи 1938. иступао испред омладине Земљорадничке странке, користећи то као прилику да се чују ставови тада илегалне Комунистичке партије. Такође, овај надимак је узео за своје илегално име на почетку устанка 1941. године.
десно|мини|усправно|Слободанов стриц Гаврило Принцип, на чији је предлог добио име Слободан. Свега месец дана након рођења, његов стриц Гаврило Принцип, који је био припадник организације „Млада Босна“, извршио је 28. јуна 1914. у Сарајеву атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Након атентата наступио је трагичан тренутак за породицу Принцип, која се нашла на удару аустроугарских власти. Слободанов отац Јово Принцип, који се бавио трговином и није имао никакве везе са атентатом, био је ухапшен и интерниран у логор у Араду, у румунском делу Баната. Сва његова имовина била је заплењена, а супруга Ана остала је сама са троје мале деце и Слободаном који је био беба. Јово Принцип је уочи доласка престолонаследника Фердинанда у посету Сарајеву наслутио да би његов брат могао учествовати у некаквом догађају везаном да ову посету, па је најмлађег брата Николу послао у Сарајево с намером да Гаврила наговори да пођу заједно у посету родитељима у село Обљај, код Босанског Грахова. Гаврило је то одбио и остао у Сарајеву, где је учествовао у атентату. Из логора у Банату, Јово је успео да побегне и потом се прикључио српској војсци, с којом је учествовао на Солунском фронту. Након Великог рата, Јово се с породицом настанио у Сарајеву, где је наставио да се бави трговином, а извесно време је био и народни посланик у Скупштини Краљевине СХС.
Школовање Четворогодишњу основну школу Слободан је похађао у родним Хаџићима, од 1921. до 1925. године, а потом је у Сарајеву од 1925. године похађао Другу мушку реалну гимназију. Иако је потицао из имућне трговачке породице, у време школовања је свакодневно путовао возом из Хаџића за Сарајево, заједно са осталом средњошколском омладином. Током свакодневних путовања упознао се са сеоском и радничком омладином из Тарчина, Пазарића, Врела Босне и подигмнаских села. Услед своје веселе нарави, у возу је често заметао песму и шалу, а приликом повратка из Сарајева на Игману је док су чекали воз за Хаџиће, умео да организује фудбалске утакмице, пошто је био велики љубитељ фудбала. Касније је и професионално играо фудбал у клубу „Радник” из Хаџића, а своје другове и познанике је саветовао и усмеравао да се баве спортом и укључују у спортска друштва, као и организацију „Соко”.
Попут свог стрица Гаврила, Слободан се у вишим разредима гимназије почео интересовати за политику и друштвена збивања у Краљевини Југославији. Свакодневно путујући и дружећи се са сеоском и радничком омладином, упознао се с њиховим тешким животним приликама, али и са сиромаштвом у коме су живели људи у околини Сарајева. Такође, у време његовог гимназијског школовања била је 1929. године уведена Шестојануарска диктатура, која је знатно ограничавала политичке и друге слободе. Све ово утицало је на Слободана да се повеже са сарајевском револуционарном омладином, која је читала забрањену револуционарну и марксистичку литературу и била под утицајем илегалне Комунистичке партије и њене омладинске организације Савеза комунистичке омладине. Своје ставове о друштву Слободан, који је по природи био отворен и храбар, није износио само пред својим друговима, већ и јавно пред професорима и у писменим задацима, па је дошао у сукоб са школским властима. На личну жељу, даље школовање је наставио у Београду, где је завршио последњи разред гимназије и матурирао 1933. године.
Након матуре, уписао је студије на Техничком факултету у Београду. Његов долазак на студије поклопио се са обновом организације Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) на Београдском универзитету, новембра 1933. године. Студенти-комунисти били су предводници револуционарног студентског покрета, који је окупљао студенте који су се борили за боље услове студирања, као и за одбрану аутономије Универзитета. Студентски покрет је с годинама растао и јачао, а посебну популарност је стекао средином 1930-их година, у време грађанског рата у Шпанији, када долази до отворене борбе студената против фашизма, као и све чешћих сукоба са студентима-националистима. Под доласку на Универзитет, Слободан се повезао са студентима из Босне и Херцеговине и преко њих ступио у контакт са студентским покретом. Током 1935. и 1936. године активно је учествовао у акцијама и демонстрацијама студената, током којих су у сукобима с полицијом или студентима-националистима падале жртве, попут студената Мирка Срзентића и Жарка Мариновића. Слободан, који се активно бавио спортом — фудбалом, атлетиком и скијањем, истицао се физичком снагом и храброшћу у овим сукобима.
200п|мини|лево|Зграда Техничког факултета у Београду, на коме је Слободан студирао. Поред учешћа у акцијама за већа права студената и боље услове студирања, Слободан је учествовао и у културним активностима на Универзитету. Студентски покрет је у циљу учвршћивања свог утицаја међу студентима, своје чланове усмеравао да се укључују у студентске организације и удружења и преко њих шире утицај. Слободан је током 1936. и 1937. године био члан Управе Академског позоришта, у коме су револуционарни студентски покрет имао знатан утицај. Ово позориште се истицало својом активношћу и иницијативама и изводило драме Мирослава Крлеже, Ивана Цанкара и рецитовало родољубиву поезију Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Ђуре Јакшића и других песника. Био је активан и у Удружењу босанскохерцеговачких студената „Петар Кочић”, где се упознао са многим револуционарним студентима попут — Махмута Бушатлије, Мире Попаре, Грује Новаковића, Угљеша Даниловић и др. Заједно са њима учествовао је у веома тешкој борби против студената-националиста и десно оријентисаних студената-земљорадника на изборима за Управу овог студентског удружења 1936. године. Готово једногласним избором нова управа на челу са револуционарним студентима је победила на изборима, чиме је потпуно скрајнут утицај студената-националиста, који су имали подршку владајућег режима. У овоме је велику улогу одиграо и априлски генерални штрајк студената Београдског универзитета, током кога је страдао студент права Жарко Мариновић. Након овога у већини студентских удружења и организација преовладали су револуционарни студенти.
Удружење „Петар Кочић” је након тога имало велику улогу у окупљању студената из Босне и Херцеговине, као и друштвеном, политичком и културном деловању међу њима. Поред Београдског универзитета, Удружење је деловало и у Босни и Херцеговини, где је за време школских распуста организовањем путовања долазило у додир са радничком и сеоском омладином и међу њима путем приредби и манифестацијских зборова деловало у правцу културног и политичког освешћивања младих. Крајем 1937. године ово Удружење је било једно од најјачих упоришта илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на Београдском универзитету, а на Годишњој скупштини удружења одржаној 27. новембра 1937. године Слободан Принцип је био изабран за председника Управе. Између осталих, чланови Управе удружења студената „Петар Кочић” су били — Махмут Бушатлија, Олга Марасовић, Нада Манојловић, Мира Загорац, Ристо Илић, Зијо Диздаревић, Миралем Церић, Марко Михић и др. Школске 1939/40. године био је представник овог Удружења у Акционом одбору стручних студентских удружења. У току 1937. године Слободан је био примљен у чланство КП Југославије, а секретар његове партијске ћелије био је Махмут Бушатлија.
Политичко деловање У току 1938. године Слободан је учествовао у широко организованој кампањи против Владе Милана Стојадиновића и активностима за помоћ листи удружене опозиције на парламентарним изборима, одржаним децембра 1938. године. Ове активности имале су велики значај за илегалну Комунистичку партију, јер је отварала могућности за легално деловање. Слободан је учествовао на предизборним активностима у Босни и Херцеговини иступајући испред омладине Земљорадничке странке, али заступајући ставове КПЈ. Из овог периода настао је његов надимак „Сељо”. Говорио је на зборовима опозиције у свом родном крају — Хаџићима, Илиџи, Вогошћи, Жуновици и околним местима. Окупљао је људе, а поготово оне који су припадали левом крилу Земљорадничке станке, али су у суштини заступали ставове револуционарног радничког покрета, попут — Данила Ђокића, Мирка Боровчанина и Мује Хоџића са Романије; Крсто Кошарац са Висојевице; Владо и Трифко Докић, Радован и Лазар Шућур из Вогошће и др. Истовремено он је у предизборној кампањи деловао и као члан посебног Одбора омладине Удружене опозиције, па је његов допринос ширењу политике Народног фронта био веома велик, а посебно међу омладином Сарајева и околине.
200п|мини|десно|Фотографија Слободана Принципа Сеље из 1939. године кориштена као промотивни плакат студентске акције „Бранићемо земљу”.